Pretplati se

ŠTO TE NE UBIJE

Sad sam... samo gospođa

O jednom uštipku, jednom razvodu i dvije pepeljare

Sad sam... samo gospođa

Za ručak sam pravila onaj uštipak… onaj okrugli, što se peče u tavi, sa pavlakom i sirom. Napravila sam napamet,nemam pojma koji je recept. Mislim da sam pogriješila jer sam dodala heljdino brašno. Kao, zdravije je. I manje će me gristi savjest zbog toga što jedem tijesto. Napravila sam, pa sve pokrila i zaštitila (jer se mačka u iznajmljenom stanu može dokopati kuhinjskih elemenata i sad me baš nervira što ništa ne mogu ostaviti bez straha da će to izgazati ili izlizati)i otišla u školu da pokupim I. Dok je pisao zadaću, ja sam pekla. I mazala. I redala ribani sir. I konačno iznijela na tanjiru. Rekao mi je da je jako ukusno,da mu se sviđa. Meni je onaj što sam jela sa tobom bio bolji. Neuporedivo. Poslala sam ti sliku. Napisao si kako se zove:langoš. I rekao da tijesto uzmeš kod pekara. Nikad, odgovorila sam. Ja sama sebi zamijesim. I tačno i jeste tako.

****

Sve napišem kako treba:i ime, i novo prezime, i novu adresu, i novi broj,i sve. A onda stavim stari potpis. I sve moram ispočetka. Nervira me što sam dva puta u životu izgubila identitet. I jako me, jako nervira što mi je potpis kao kod djeteta koje je tek naučilo da piše. Sada vježbam potpis kao tinejdžerka koja provjerava kako joj prezime simpatije ide uz ime.

****

Ležim na kozmetičarskom stolu. Na koji me Behka doslovno povalila. Moraš, rekla je. Zato što je Prijatelj. Kaže mi kako moram biti lijepa. Smijem se – baš moram još i to? Dok sam ja tu, moraš!, kaže. Ležim nepomično, pokrivena bijelim čaršafom, s bijelom maskom na licu. A zapravo je to rijetko mjesto gdje nemam masku.Nego sam mirna. Sigurna. Zahvalna na tome. Ono što tebe ne ubije, poskida maske s ljudi, mislim dok ležim. I postajem lijepa. Zato što moram.

****

Mislila sam da će najgore biti reći. Toga sam se toliko bojala. Kako ću reći? Ispalo je da je reći čak i ono najgore bezveze u poređenju sa svim onim što nećeš reći, što ćeš prešutjeti. Da bi imao mir. Izgovorene riječi su sto puta manje strašne od svih prešućenih riječi. Jer prešućene imaju način da odjekuju u glavi. I da ne prestanu da odjekuju sve dok ih ne izgovoriš.Ne u zemlju, jer su te naučili u dječijim pričama da i tada nekako izađu i rašire se. Ne, nikako u zemlju. Ne ni u vodu. Na vodu se valjda uči da ti bude lakše,ali nikako ne gnjev. Ne u nečije uši. Jer malo je ušiju koje slušaju bez da sude, savjetuju, uživaju, hrane se…A i malo je ušiju;odjednom se drastično smanjio broj. Ne,ni u šta od toga,nego u jastuk. Jastuk je najbolja zvučna izolacija.Iz jastuka u koji se izgovori neizgovoreno ništa ne raste.

Kad sve saberem i oduzmem, prvo i najvažnije pravilo svakog dobrog razvoda je – ne razvoditi se. Ni pod razno! Drugo pravilo je da nema dobrog razvoda. Treće pravilo je da nema pravila.

I onda, dok smo se vozili u kolima, I. me pitao zašto sam tako jako tužna. Nisam, rekla sam. Jesi, insistirao je. Čujem te noću kako dišeš u jastuk. A u cara Trojana kozije uši.

****

Ja mogu rastvoriti more. Kao Mojsije. Samo što to ne radim kako bi kroz njega prošao moj narod. Ne vodim nikoga u slobodu. Kad rastvaram more, ja sam sama. Ljudi se sklone da prođem. I ja prođem. Kroz ljude. Ja mogu biti nevidljiva. Nisam znala da mogu.Otkrila sam to. Kada su ljudi počeli prolaziti pored mene i nisu me vidjeli. Iako sam se čak nekad i pripremila. Ono onako glupo – uzela dah i raširila usne u osmijeh, možda čak malo i pridigla ruke. I onda sve to vratila u prvobitni položaj. Kao što komanduju na fitnesu:i – vrati. Ne smeta mi nevidljivost;smeta mi što tako loše glume da me ne vide. Ipak je to uvreda za moj profesionalni ponos. Da, bude i onih koji me pozdrave, pa poželim da nisu. Poslije dugo sebi šapćem, kao mantru – ja mogu biti nevidljiva.

****

To ti je kao kad neko umre, objašnjavao mi je jedan prijatelj. Ne znaš šta bi rekao. Vjerovatno zato stojim sama pored jedne pepeljare i pušim, dok se oko druge, tri metra dalje, gura devet ljudi. Znamo se,ali oni ne znaju šta bi rekli. Neko je umro,i neprijatno im je. A meni je nekako smiješno,a i nekakoglupo da priđem bilo kome od njih, pogledam ih u oči i pitam –i, šta sad: nijeti se prijateljstvu.

****

Kad sve saberem i oduzmem, prvo i najvažnije pravilo svakog dobrog razvoda je – ne razvoditi se. Ni pod razno! Drugo pravilo je da nema dobrog razvoda. Treće pravilo je da nema pravila.

****

Svašta su mi rekli. Svašta! Ljudi svašta govore. Plakali su,ja sam tješila,govorila kako će sve biti u redu. I pitala se kako neko ko je stotinu kilometara udaljen od epicentra potresa može stradati više nego neko ko stoji u samom središtu. Svašta su mi rekli… Ovo je bila prva godina da nisam dobila hašure. I to mi je, nekako, sve reklo.

****

Sutkinja je otvorila raspravu i pitala imamo li mi nešto za reći. Mi nismo govorili. Mi smo bili jedini koji su šutjeli. Onda je on rekao da ima. Ja sam čekala. A on je rekao kako bi pohvalio smisao za humor osobe koja je ročište za rastavu zakazala na dan kada bismo, da se ne razvodimo, slavili devetnaest godina braka. Uvijek u centar. Uvijek. Sudiji je bilo jako neprijatno. Ova opaska nije ušla u zvanični zapisnik.

****

Dok kupujem laminat, prodavač pokušava da se sjeti odakle me zna. (Često mi se to desi.) Pa čekam da shvati. Konačno mu se razbistri: a, vi ste gospođa Seksan, kaže. Ne, kažem. Nisam. Sada sam… samo gospođa.

****

Sad treba da pišeš kako na kruzeru, negdje na Mediteranu, upoznaješ frajere i imaš ludi seks, rekla je A. Naravno, smijale smo se. Ali je ostalo da treba da pišem. Treba da pišeš, možda ne može sad, ali će biti važno kad prođe neko vrijeme. Moraš da pišeš, moraš, rekao je S. Ti si rekao, piši, sad moraš da pokažeš da još postojiš, da si tu, da imaš muda. Dobro. Evo. Pišem…

Vedrana Božinović