Pretplati se

ONO ŠTO TE NE UBIJE

Na trenutak...

O jednom kredencu, kuhinji i izjavi ljubavi

Na trenutak...

Kažu ljudi, sve prođe. Kao utješnu rečenicu. I u pravu su:prođe. Sve. Uključujući i život. Nisam sigurna da to može da me oraspoloži.

*****

Kredenac sam našla u oglasima na internetu. Slučajno,bez da sam tražila. (Kad ti je mjesecima mobitel društvo uz kafu, onda se dešavaju čudna pretraživanja;takva da poželiš napisati knjigu u kojoj će samo stajati ono što si pretraživao na Googleu dok si čekao da prođe.) Bijel je,s plavim vratima i ladicama. I ručkicama koje se ne mogu zamijeniti. Rđavim ičudno iskrivljenim. Star je,boja se ljušti.Ogroman je za lutkinu kuću, kako od milja zovem svoj stan (svaka sličnost sa Ibsenovom Norom je sasvim slučajna). Tri puta sam mjerila zid na koji bih ga stavila,i svatri puta sam nepogrešivo dobijala rezultat da ne ide. Neće stati:duži je deset centimetara. Zatvara sav prostor isužava prolaz. Postaje dominanta.

Sjela sam u auto, otišla u Ilijaš i znala da sam ga kupila prije nego sam sišla s autoputa. Kad jednom uradiš stvar za koju sve i svi govore da ne trebaš, i ne ubije te – osmjeliš se. Trebalo je mjesec dana da nađem način da ga prevezem. Na kraju sam platila kombi gotovo jednako koliko je koštao kredenac koji sam morala imati. Dovezli su ga na dan kada je pao snijeg i grad bio potpuno blokiran. Unosili su ga više od školskog časa jer nije mogao proći kroz haustor lutkine kuće. Čovjek koji ga je unosio,kazao je da je nemoguće. Rekla sam, onda ću ga politi benzinom i zapaliti tu ispred vrata. Rekla sam to jako mirno, ali je on shvatio da, dok stojim i smrzavam se mokra od snijega koji je uporno padao i pušim već petu cigaretu, mislim baš to. Baš. Jer je to da kredenac uđe u lutkinu kuću odjednom postalo pitanje života i smrti.Unio ga je. I rekao da sam najzajebanija mušterija koju je imao.

Kad je otišao, dugo sam stajala i samo gledala. Prva stvar koju sam kupila u životu ispočetka. I na trenutak bila… Apsolutno sretna. Svako ko je došao, rekao mi je da je njegova tetka, ili baka, ili nana, imala sličan. I dodao da ću ga, naravno, srediti. Ne, rekla sam,ja ga volim baš takvog kakav jeste:oštećen. Očistila sam ga od snijega, prljavštine i paučine. Jedino nisam mogla, a zapravo nisam ni htjela, da iz ladice odlijepim crvenu našiljenu i jako malu bojicu koja je ostala od nekoga. U potpuno čist kredenac, moja mama je složila šlingane ručne radove moje pokojne bake (jedino što mi je od nje ostalo),prvog borca za prava žena kojeg sam upoznala u životu. Složile smo novo bijelo suđe. I dvanaest fildžana. (Suludo mnogo fildžana, rekla sam. Mama je rekla da je tako došlo u pakovanju.) Sa dvanaest rostfrajnih tacnica moje mame. Njih samo posuđujem, rekla sam mami. Bunila se. Poklonila mi ih je. Njene su, ali su sada moje. Ne, rekla sam. Imam nešto novo, nešto staro, nešto plavo i sad imam i nešto posuđeno. Smijale smo se. I opet… na trenutak…

Ne pišem ja sve,samo ono što smijem. Postoje stvari koje ne smijem. Zabranjeno. A postoji i čuvena autocenzura. Ono kad pretpostavljaš da o tome ne smiješ pisati. Pa sebe lažeš, a to je najbolnije. I najviše ljuti

*****

Sjedim u tvojoj kuhinji, koju mnogo volim. Volim to što je mješavina šopingholičara i estete u tebi napravila mjesto koje je tako beskrajno ugodno da se hvatam kako na njega bježim u mislima kad god mi se nešto dešava što traži unutrašnji bijeg i prelazak na autopilota. Ti nemaš pojma koliko često ja sjedim u toj kuhinji. Kao duh.

Sad sam stvarno tu. Sjedim u tvojoj pidžami, koja mi je prevelika. Ovdje nema mnogo mojih stvari. Moja pidžama je u sušilici,iprisiljena sam da nosim tvoju. Gledam te dok praviš večeru. Ti voliš da kuhaš;ja volim da te gledam dok kuhaš. Svira radio. Plešeš. Ti!Pržiš okruglice od mesa koje si uvaljao u mljeveni biber. Objašnjavaš mi da si taj trik naučio od Jamieja Olivera. Ti voliš televiziju;ja ne. Pjevaš s kutljačom koju držiš kao mikrofon. Pjesma je ljubavna. Pjevaš meni. U tavi cvrči večera. Miriše na dom. Mislim kako je ovo scena iz nekog britanskog ljubavnog filma. Ne američkog, jer samo britanski imaju cinični otklon,preglumljujem ganutost. Smijemo se. Kažeš kako su valjda najgore glumice one koje glume da glume. Kažem ti da prestaneš da režiraš. Tvoja pidžama me grli tvojim mirisom. Gledamo se. Ti nastavljaš da kuhaš. A ja sam na trenutak…

*****

Mora da si jako ponosna na sebe, kaže mi S. Useljavam stvari u novi stan i ona je ispomoć. Zapravo, više moralna podrška. Gledam je i ne znam šta da joj odgovorim:ne znam da li sam baš tako jako ponosna na sebe. Ja sam ponosna na tebe, kaže. Ti se boriš za ono u šta vjeruješ,i ne odustaješ. Nastavljam biti stroga majka (ono što ti zoveš spartanska majka) iako sam ganuta do suza. Slažem knjige u police. I znam da mi je ona na svoj tinejdžerski način upravo izjavila ljubav. I na trenutak…

*****

Stalno mi se dešava da me ljudi pitaju – a ti si tu? Ne znam šta da odgovorim na to pa kažem – da, tu sam. Ja sam uvijek bila tu. Sve ovo vrijeme sam bila tu. Onda se sjetim neke priče u kojoj se glavna junakinja smanjivala od nedostatka ljubavi,dok nije potpuno nestala. Tu je bio priči kraj. Možda sam i ja tako: smanjivala se,pa me zato niste vidjeli sve ovo vrijeme koje sam provela sa I. i S., mačkom i čovjekom koji stane u ekran mobitela. (Njima sam, zanimljivo, uvijek bila normalne veličine.) Hoću to da kažem. Ali ne kažem, nego samo – da, ja sam tu. Tu sam. Tu. Usprkos svemu. Tu sam. I opet, samo na tren…

*****

Volim te, kaže mi I. Volim i ja tebe, kažem mu dok ležimo naše prve noći u našem novom stanu. Ne posuđenom, nego pravom. Da, kaže. Ali ja tebe volim zaoprave. I zaspi. Na trenutak…

*****

Ne pišem ja sve,samo ono što smijem. Postoje stvari koje ne smijem. Zabranjeno. A postoji i čuvena autocenzura. Ono kad pretpostavljaš da o tome ne smiješ pisati. Pa sebe lažeš, a to je najbolnije. I najviše ljuti. I ne pišem ja o tome kako patim,nego o tome da sve prođe. I nisam ja depresivna ili tužna,već samo realna. I život prođe, rekoh. Ne postoji apsolutna stalna sreća. Samo trenuci apsolutne sreće. Mali biseri koje nižeš na nevidljivu oglicu koju dodiruješ dok sjediš u kuhinji kao duh.I onda prođu. Kao i sve. Kratki trenuci. Sitni biseri.
Ali za njih vrijedi…

… pa, sve.

Vedrana Božinović