Pretplati se

ONO ŠTO TE NE UBIJE

Uspavanka za Vedranu B.

O jednom rožomaku, sanducima punim snijega i bijelom nosorogu

Uspavanka za Vedranu B.

Priča za uspavljivanje. (Za laku noć. Pa to sam rekao: priča za uspavljivanje. Ne, kaže se uspavanka ili priča za laku noć. Nisam nikad čula da se kaže priča za uspavljivanje. Pa šta se radi pričom – uspavljuje se. Znači da je priča za uspavljivanje. Za uspavljivanje ima plin, a priča nema. Hoćeš plin? Neću. Onda slušaj.) Priča za uspavljivanje: bio jednom jedan rožomak. (Čekaj, šta je rožomak? Životinja. Kakva životinja? Ne znam kakva. Kako ne znaš kakva a pričaš priču o rožomaku? Kako se to kaže na nekom normalnom jeziku? A moj jezik nije normalan? Znaš šta mislim. Ne znam kako se kaže. Čekaj, izguglat ću. Evo slika. To je rožomak. Znači, medvjed. Nije medvjed, vidi koliki mu je rep. Pa ja baš ne znam koliki je rep kod medvjeda, ali meni liči na medvjeda. Manji je od medvjeda, i ne liči. Meni liči. Hoćeš priču? Hoću, ali hoću da razjasnim o kome slušam. O rožomaku, rekao sam. Dobro, bio jednom jedan rožomak koji nije medvjed i šta je bilo onda?) I živio u zoološkom vrtu. Sam. (Pauza.) Nije imao nikoga. (Pauza.) I bio je tužan. (Spavaš? Sad više ne. A za čije je uspavljivanje priča: moje ili tvoje? Ko prije zaspi. Je l’ ti sad izmišljaš ili znaš priču? Kakve to veze ima?! Nema, samo pitam, zbog pauza. Neću ti pričati. Molim te, šutit ću do kraja. Samo, valjda će biti neki zaplet, jer za sada baš i ne obećava. Stvarno neću pričati nikako. Ok, šutit ću. Obećavam, molim te.) I bio je sam. (To si već rekao. Šta? Pa to da je bio sam. I da je bio tužan. Šta je bilo dalje? Pa pričam, ali kako da pričam kad me ti stalno prekidaš?! Neću više. Da, baš nećeš. Neću, molim te… Šta je bilo dalje?) Onda je čuo da u jednom drugom zoološkom vrtu u nekoj drugoj zemlji, daleko, daleko, živi ženka rožomaka. Pa je pobjegao iz zoološkog vrta i došao kod nje. I onda su živjeli skupa. (Pauza.) Eto. (Šta – eto? Pa, to je priča. Cijela priča?! Nema neki dodatak, epilog, nema neki zaplet, neka prepreka na putu do drugog zoo-vrta, neka peripetija, nešto? Pa živio je sam i bio je tužan. To je dovoljan zaplet. Osim toga, ja uvijek zaspim na onom dijelu kad je bio u zoološkom vrtu, tako da nikad ni ne završim priču. Ovo sa ženskom sam sad dodao. Da. I to da je živjela u drugom zoološkom vrtu u dalekoj zemlji? Da i to. Aha. Super ti je priča. Samo što ja nisam zaspala. Pa sad nisam ni ja, kad stalno postavljaš pitanja i prekidaš. I šta sad? Šta kad priča za uspavljivanje ne radi?)
Da izmišljam dalje?
Ili da zatvorim oči?

*****

Pita me Facebook danas da li možda znam…
Znam.
I neka ostane na tome.

*****

Tako se ja zalijepim za neku glupost i nikako se otrgnuti. Kaže bezimena žena u drami koju radim da stalno sanja sanduke pune snijega. I ja već ludim. Od toga koliko mi se sviđa san u kojem se sanjaju sanduci puni snijega. A niti volim sanduke, niti volim snijeg. Bez obzira, ima nešto u kombinaciji. Uzvišeno, plemenito, zagonetno i mazohistički provokativno. Da čačneš malo mjesto koje te boli. Legnem u krevet i mislim o tome kako ću i ja sanjati sanduke pune snijega. I nikad ne sanjam. A to mi je nekako baš romantično. Zamišljam kako se budim i prvo što kažem je – sanjala sam sanduke pune snijega. (Meni je to – uh! Ne kolutaj očima. Sasvim je dozvoljeno da imam izlete u romantičnu banalnost. Ne, ozbiljno ti kažem, ja bih plakala na tu scenu u filmu.) I trudim se, ono, baš se trudim, da u snu postanem lik iz drame. Na kojeg se malo naježim od ganutosti zbog činjenice da sanja – sanduke pune snijega. (Mazohizam.) Sanduci. Snijeg. Sanduci. Snijeg. Umjesto toga sanjam…
Pa, sanjam…
Stvari koje zaboravljam uz prvu jutarnju kafu.
Stvari koje zatvaram u sanduke pune snijega.

Postala sam sentimentalna. Možda je zbog godina. Odjednom me diraju opšta mjesta. Neke priče nisam u stanju da završim bez da se jedva suzdržim da ne zaplačem. Plače mi se i zbog sretnih i zbog tužnih trenutaka

*****

U par sati, potpuno neočekivano, došlo mi je preko pedeset zahtjeva za praćenje na Instagramu. Poludio telefon. Potpuno sam zbunjena. Rekonstruišem šta li sam uradila pa sam odjedanput toliko popularna. Ne mogu da dokučim razlog. Prihvatam zahtjeve, i pitam se šta li bi moglo biti. Koja moja objava je izazvala toliko pažnje? Slika mačke? Neba iznad vojvođanske ravnice? Kofera na bečkoj željezničkoj stanici? Iza ponoći dobijam poruku sa linkom na tekst. U kojem su, kao ilustracija, moje privatne fotografije sa privatnog i zaključanog Instagram profila. Ilustracija priče koja se nikoga ne tiče. I shvatam nenadanu popularnost. I mogla bih da kažem svašta. Ali šutim. Jer je pričati zabranjeno. A nemam više glasa za urlanje. Pa prihvatam zahtjeve.
I mislim na fotografiju na kojoj u Atini sjedim s nogama u akvarijumu u kojem su ribice koje ti sa stopala grickaju mrtvu kožu.    

*****

Postala sam sentimentalna. Možda je zbog godina. Odjednom me diraju opšta mjesta. Neke priče nisam u stanju da završim bez da se jedva suzdržim da ne zaplačem. Plače mi se i zbog sretnih i zbog tužnih trenutaka. Plače mi se na šlagere i na balade, i na reklame s malom djecom i malim psima i svim drugim malim životinjama. Plače mi se zbog nepravde. Zbog tužnih filmova. Zbog filmova sa bljutavo sretnim završetkom. Plače mi se kad se na ulici mimoiđem s idealom sretne porodice iz udžbenika: mama, tata, dvoje djece. Plače mi se stalno. I koliko mi se plače, plačem rijetko. Stisnem. Progutam. (Dobro, znam, ne baš uvijek. Pa ne može baš uvijek.) No bijelom nosorogu nisam odoljela: činjenici da je za mog života izumrla neka životinjska vrsta jer su od jednog njenog dijela pravili čarobni prah za dugotrajnu potenciju. Ne plačem nad životinjskom vrstom, nego nad tim u kakvom idiotluku nastavljaju da žive ostale. Kažem, postajem sentimentalna.

*****

Sanovnik.
Sanjati sanduke pune snijega – nema.

Sanjati sanduk ispunjen bijelim – gubitak nevinosti.

Odnosi se na životnu nevinost, nadam se. U suprotnom…

*****

Da ti ispričam priču? Ne za uspavljivanje, za buđenje. Bio jednom jedan rožomak. I živio u zoološkom vrtu. I bio je sam. I tužan. I onda je čuo da u nekom drugom zoološkom vrtu živi ženka rožomaka. I pobjegao je i otišao da je nađe. I našao je. I nikada je više nije napustio. I kad je povratio dah, uspostavio normalno disanje, kad mu je spao broj otkucaja srca, pritisak se vratio na normalu – jer, znaš, taj drugi-zoo vrt je bio daleko i morao je trčati mnogo pa je sigurno zato osjećao sve te popratne fiziološke promjene, tipa lupanje srca, slabost u koljenima, pojačani puls… dakle, kada je sve to prošlo, sve se smirilo, sve postalo uobičajeno i normalno – ni tada je nije pustio. Nikada je nije pustio. Nikada.
Jer same životinje izumiru. Zato što ovaj svijet čerupa i čereči njihove dijelove kako bi poboljšao vlastitu potenciju.

Nikada je nije pustio.

Nikada.

A sada…

Otvori oči.

Vedrana Božinović