Ljudi su tračkava bića

U prošlom broju Gracije mogli ste pročitati neobičnu informaciju: “U časopisu Hormones and Behaviour objavljeno je da se za vrijeme tračanja luče hormoni odgovorni za smanjivanje nivoa stresa, te je tračanje koristan način za opuštanje i zbližavanje ljudi. Kako se isti hormoni bore protiv infekcija i nastanka određenih vrsta karcinoma, to znači da je tračanje višestruko korisno, a žene koje redovno tračaju – sretnije i zdravije.”

Stvari, nažalost, nisu tako jednostavne. Ono što je za izvođače trača oslobađanje od stresa, strast, hormonalna ravnoteža, za žrtve istog može biti pravi pakao. Postoje najmanje dva načina na koja trač demonstrira ljudsku dvoličnost.
Prva: načelno, svi smo protiv trača. Upitaju li nas, obično odgovaramo da nam se ta aktivnost ljudskog duha gadi, da je se gnušamo, da je odvratna i da nam nema ništa ogavnije od ogovaranja. Ali, ima li, s druge strane, išta slađe nego dubinski i kriomice skenirati sudbine, živote, karaktere i nevolje drugih ljudi. Svak bi da čuje šta se to dešava na planu tuđe privatnosti, mnogo oko zaiskri od radosti kada čuje za nečije belaje, mnoga usta pridodaju i koji svoj element ionako nepouzdanoj informaciji.
Druga: koliko god da i sami ogovaramo druge, kada nam se ta aktivnost obije o glavu, kada nas pogodi metodološki bumerang i čujemo da su ti drugi ogovarali nas, e onda je kuku i pomagaj. To nas nevjerovatno pogodi, doživljavamo prave male nervne slomove zbog nečega što i sami svakodnevno prakticiramo.

Rijetki su pojedinci koji imaju snage opisati sebe kao zagovornike i poklonike trača. Jedan od takvih bio je slavni američki pisac Ernest Hemingway. Izjava koja se pripisuje  njemu: “Ja sam vam potpuno pouzdan. Meni trač na jedno uho uđe, a na usta izađe” – ne samo da je duhovita i autoironična, nego spada u one vječne definicije koje s minimumom izražajnih sredstava nepogrešivo skiciraju ljudske karaktere i slabosti. Ovdje je u dvije rečenice rečeno sve što treba o našoj neuništivoj i svepristunoj sklonosti ka traču.

Ali tako je to, narav nam je pogana i dvolična: svi volimo da tračamo, niko ne voli da bude tračan. I dan-danas vitalan je stereotip po kojem je trač ženska specijalnost, (pogledajte samo citiranu vijest iz Gracije!), iako je naučno utvrđeno da je to ljudska, a ne spolna osobina: podjednako tračaju i muškarci i žene, razlika je jedino u tome što muški rod više tretira javne ličnosti, a ženski – rodbinu. Muški trač, suprotno pomenutim stereotipima, zna biti toliko otrovan i pogan da utiče i na zdravstvene navike: kod nas je običaj da gost u kafani radije trpi dva sata, nego da prvi ode u toalet. Pozadina ovog morbidnog običaja nije nimalo bezazlena: onaj ko prvi ode od stola, njega najviše otračaju. Muška logika je logika sujete: bolje da strada prostata, nego dobar glas.

Nema odgovora na pitanje zašto smo tako licemjerni, zašto svi javno osuđuju trač, a pri tome ga u tajnosti obilato i  sladostrasno prakticiraju? Možda zato što ga volimo i ne možemo živjeti bez njega, ali ga se stidimo. Antropolog Marko D. Ljoljić – koji se, by the way, nedavno oženio po drugi put, iako u susjednom kantonu već ima jednu ženu, a nisu se formalno razveli, niti želi da joj plaća alimetnaciju –  u briljantnom eseju O bitku i drugim sporednim stvarima piše: “Trač je rezultat potrebe da nezadovoljstvo sobom transformiramo u nezadovoljstvo drugima. Time slabimo sopstvenu energiju, jer nema boljeg ni kreativnijeg nezadovoljstva od nezadovoljstva samim sobom. Trač je jedna vrsta katarze, etički upitne, ali funkcionalno vrlo efikasne.”
 
Budimo iskreni: trač je najvitalnija i najkreativnija aktivost ljudskog duha. Mnogo mašte i stvaralačke energije potrebno je da bi se kvalitetno oblajao drugi. Da smo tako kreativni na poslu, kao što smo dok ogovaramo, ova napaćena zemlja ne bi bila zastrta ćilimima, nego ISO standardom za kvalitet proizvoda. Nekad se mislilo da je trač virusna bolest, ali je ustanovljeno da se prenosi neposrednim dodirom, s uha na uho, ili s kahve na kavu. Ne postoji efikasna borba protiv trača. Nemoguće je ići od čovjeka do čovjeka i objašnjavati da ono nije tačno. Jer danas trač na raspolaganju ima najsavremenija tehnološka dostignuća: novine, televizije, mobitele, optičke kablove, internet, satelitske antene, releje, Facebook... Sve to čini moćnu mašineriju za proizvodnju informacija, poluinformacija, smradova i laži koje daju smisao životu.

Kada dvojica tračaju trećeg, onda između njih postoji prešutni dogovor da oni valjaju, a taj treći, objekt ocrnjivanja, ne valja. Ali to traje samo dok se oni ne razdvoje, ili dok ne naiđe treći, a jedan od one dvojice ode. Onda se uloge mijenjaju: sada prvi i treći valjaju, a drugi nije ni za sapuna. I tako ukrug. Ne samo da smo tračkavi, nego smo pri tome i tako prevrtljivi da ni sami sebi ne možemo stati ukraj.

Kako ćete otkriti da vas je neko tračao? Ako rečena osoba iznenada i bez ikakvog povoda iskaže neočekivanu i neuobičajenu dozu ljubaznosti prema vama, onda su moguća samo dva objašnjenja: ili je ta osoba prije vas saznala da ste unaprijeđeni (ili možda dobili na bingu), ili vas je tako krvavo otračala prethodnog dana da sad ljubaznošću pere tragove i amortizira sopstveni osjećaj krivice. Pošto i sami znate koliko ste puta dobili bingo i koliko su vas puta u životu unaprijedili, onda je jasno o čemu se tu zapravo sve vrijeme radi.

Na kraju, evo i malo utjehe: trač je oduvijek bio na lošem glasu. To je možda malkice ironična, ali u svakom slučaju zaslužena satisfakcija za žrtve trača. Ne možeš se temeljiti na širenju loših vijesti i pri tome uživati dobar glas. Trač ima sve što mu treba, osim ugleda. Za popravljanje istog morao bi da se obrati diskreciji, toleranciji, pristojnosti i bezrezervnoj ljubavi, ali on je s njima, iz nepoznatih razloga – u vječitoj zavadi.